Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Dragan Kovačević protiv Hrvatske odlučio da aplikant ima pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom Hrvatske, iako je Ustavni sud odbio takav zahtjev. Može li ovakva odluka dovesti do drugačije prakse kada su u pitanju troškovi angažovanja advokata u postupcima pred ustavnim sudovima?
Fotografija: coe.int
U predmetu Dragan Kovačević protiv Hrvatske (predstavka broj 49281/15, odluka od 12. maja 2022. godine) radilo se o postupku lišenja poslovne sposobnosti, koji je pokrenuo Centar za socijalni rad pred Općinskim sudom u Slatini. U tom postupku sud je postavio njegovu majku za zastupnika.
Prvostepenom odlukom aplikantu je oduzeta poslovna sposobnost zbog intelektualnih poteškoća, a u odluci je navedeno i da su njegovi mjesečni prihodi iznosili 1.250 kuna, odnosno oko 164 Evra mjesečno.
Aplikant je za žalbu na prvostepenu odluku angažovao advokata, ali je prvostepena odluka potvrđena.
Nakon toga, aplikant, putem advokata, izjavljuje ustavnu tužbu Ustavnom sudu Hrvatske i traži naknadu troškova zastupanja pred Ustavnim sudom. Iako Ustavni sud usvaja tužbu i ukida odluke redovnih sudova, odbija prijedlog za naknadu troškova pozivajući se na odredbu člana 23. Ustavnog zakona o Ustavnom sudu Hrvatske, prema kojem svaka strana snosi svoje troškove, ako sud ne odluči drugačije.
U ponovljenom prvostepenom postupku zahtjev za oduzimanje poslovne sposobnosti je odbijen, a sud je odbio i zahtjev za naknadu troškova, sa obrazloženjem da ih aplikant nije ni tražio, pa je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove.
Na šta se pozivao aplikant, a na šta država?
Aplikant je u predstavci tvrdio da je zastupanje pred Ustavnim sudom bilo neophodno radi zaštite osnovnih prava i sloboda. Naime, on tvrdi da kao laik ne bi mogao znati ni da ima pravo na podnošenje ustavne tužbe, a pozvao se i na odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bibić protiv Hrvatske (predstavka broj 1620/10, odluka od 28. januara 2014. godine).
Dalje je naveo da odbijanje dosude troškova zastupanja pred Ustavnim sudom može obeshrabriti buduće žalioce i time ograničiti pristup sudu.
Pored toga, navodi i da je sastavljanje ustavne tužbe prema advokatskoj tarifi iznosilo 815 evra, te da je taj iznos bio veći od prosječne plate u Hrvatskoj, a naročito veći od primanja aplikanta (164 evra). Aplikant je smatrao i da ovakve odluke Ustavnog suda u suštini kažnjavaju sve one koji su bili žrtve povrede ljudskih prava, jer, bez obzira na uspjeh pred Ustavnim sudom, oni moraju snositi troškove tog postupka.
Sa druge strane, država je smatrala da aplikant nije imao nikakva ograničenja u pristupu sudu, iz razloga što nije ni morao angažovati advokata da ga zastupa, već je mogao sam izjaviti ustavnu tužbu. Takođe, država je tvrdila da aplikant nije imao nikakvih troškova nametnutih od države, da nije morao platiti sudske takse, a da je država dovoljno uradila time što je postavila njegovu majku da ga zastupa, pa je i ona mogla izjaviti ustavnu tužbu u njegovo ime.
Država je tvrdila i da se odbijanjem isplate troškova štiti Ustavni sud od prevelikog broja predmeta, kao i državni budžet.
Šta je odlučio Evropski sud?
Sud je prvo utvrdio da ovakva odluka Ustavnog suda predstavlja ograničavanje pristupa sudu. Naime, trošak sastavljanja ustavne tužbe je predstavljao teret za prosječne građane, a naročito za aplikanta, čija su jedini mjesečni prihodi socijalna pomoć.
Međutim, Sud takođe smatra da ovakvo ograničenje ima legitiman cilj, jer je postupak pred Ustavnim sudom jednostranački, pa stranka ne snosi rizik da nadoknađuje drugoj strani troškove, kao što to radi u parničnom postupku ukoliko izgubi. Pored toga, odsustvo obaveze plaćanja sudskih taksi predstavlja opasnost da bi Ustavni sud mogao biti pretrpan predmetima, što bi ugrozilo njegov rad.
Sud zbog toga smatra da odredba prema kojoj svaka strana snosi svoje troškove postupka pred Ustavnim sudom ima legitiman cilj, a da izuzetak, prema kojem Sud može odlučiti drugačije, predstavlja fleksibilnost u postupanju i mogućnost da se pristupi svakom pojedinačnom slučaju.
Evropski sud je na kraju utvrdio da je osnovan aplikantov argument da je postupak pred Ustavnim sudom bio neophodan, jer mu je osporenim odlukama redovnih sudova oduzeta poslovna sposobnost. Sud smatra i da je aplikant, kao lice sa intelektualnim poteškoćama, morao biti zastupan od strane advokata, te da se takvo zastupanje ne može smatrati suvišnim ni za građane bez intelektualnih smetnji, zato što je materija kojom se bavi Ustavni sud kompleksna i obimna.
Sud je takođe utvrdio da je trošak zastupanja pred Ustavnim sudom bio prevelik teret za aplikanta i da se ne može prihvatiti navod države da aplikant nije pred Ustavnim sudom iznio podatke o svom materijalnom statusu. Naime, Ustavni sud je imao uvid u prvostepenu odluku (kojom je aplikantu oduzeta poslovna sposobnost), a u toj odluci su navedeni aplikantovi prihodi.
Sud razumije i težak položaj centara za socijalni rad, jer oni snose rizik naknade troškova postupka oduzimanja poslovne sposobnosti, ukoliko zahtjev za oduzimanje iste bude odbijen. Međutim, navodi Sud, u postupku pred Ustavnim sudom, koji je jednostranački, ne bi Centar za socijalni rad Slatina bio taj koji će nadoknaditi aplikantove troškove, pa nije ni postojala opasnost po funkcionisanje tog Centra.
I na kraju, Sud je ponovio da sudske odluke moraju biti obrazložene, a u konkretnom slučaju Ustavni sud nije obrazložio zašto je odbio zahtjev za naknadu troškova, nego se samo pozvao na odredbu Zakona po kojoj svaka strana snosi svoje troškove ako sud ne odluči drugačije.
Na osnovu svega, Sud je zaključio da ograničenje pristupa sudu nije bilo opravdano legitimnim ciljem koji se nastojao postići, te je usvojio predstavku.
Šta se može zaključiti iz ove odluke?
Prije svega, Evropski sud za ljudska prava je ovom predmetu pristupio pojedinačno, ne dajući opšta shvatanja za odredbu po kojoj svaka strana snosi svoje troškove postupka, ako Ustavni sud ne odluči drugačije.
To je konstatovao u dijelu odluke koji se odnosi na legitiman cilj koji se nastoji postići takvom odredbom, ističući da taj cilj jeste opravdan, jer bi u suprotnom došlo do pretrpavanja Ustavnog suda i pitanja njegovog funkcionisanja.
Međutim, ustavna tužba (u Bosni i Hercegovini je to apelacija) jeste pravni lijek koji se podnosi protiv odluka redovnih sudova. Ukoliko je usvojena, to znači da su sudovi, odnosno država, povrijedili neko ljudsko pravo ili slobodu. Dakle, apelant je u takvim slučajevima bio u pravu pred redovnim sudovima, ali oni su povredom njegovih prava doveli do postupka pred Ustavnim sudom.
Iz tog razloga vjerovatno i jeste osnovan navod aplikanta Dragana Kovačevića da se odbijanjem zahtjeva za naknadu troškova kažnjava onaj čija ustavna tužba bude usvojena, jer, bez obzira na njegov materijalni status, u tom slučaju on plaća zbog toga što mu je država povrijedila neko ljudsko pravo ili slobodu.
I na kraju, ako građani najbolje poštuju zakone kada ih se „udari po džepu“, zar nije logično da bi i država više poštovala ljudska prava građana ako je oni udare po tom istom džepu?
Miloš Krčmar, diplomirani pravnik
